Page 1 of 2 12 LastLast
Prikaz rezultata 1 do 10 od 11

Tema: Razlika izmedju Katolicke i Pravoslavne vere?

  1. #1

    Razlika izmedju Katolicke i Pravoslavne vere?

    Pomaze Bog.

    Samo bih hteo da pitam, ako neko moze da mi kaze ko je su to neke osnovne razlike izmedju Katolicke i Pravoslavne vere ?

    Studiram u Americi. U Juznoj Karolini, gde su ljudi veoma religiozni i nekako su me naterali da saznam sve vise i vise o mojoj religiji. Hvala im za to. Nego , takodje bih voleo da saznam sta bih mogao da im kazem kada me pitaju vise o mojoj religiji.

    Hvala. Veliki pozdrav iz Amerike. Sajt je odlican i pun je informacija koje ce mi pomoci da vise i dublje upoznam moju religiju.

  2. Бог помогао,

    На нашем форуму те разлике разлике су најбоље објашњене текстовима који се могу прочититати овде.

    Ипак да кратко објаснимо:

    Основне разлике Православне и Римокатоличке Цркве

    До 1054. године Црква је, осим мањих трзавица, живела у благодатном миру. Источна и Западна црква биле суједно. Заједно су учествовале на Васељенским саборима, заједно доносиле свете догме и каноне и живеле у међусобној братској љубави. А онда је због увођења у Западној цркви учења да Свети Дух исходи и од Бога Сина, дошло до кобне поделе у једној, светој, саборној и апостолској Цркви, која до данас није превазиђена. Током времена Западна (римокатоличка) цркваје увела и друга погрешна учења која су у супротности са одлукама Васељенских сабора и тако се јаз између две цркве још више продубио. Ради најелементарнијег упознавања са тим погрешним учењима уведеним у Римокатоличкој цркви, ево њиховог кратког прегледа:

    ФИЛИОКВЕ

    По древном учењу Цркве Христове, Свети Дух (треће лице Свете Тројице) исходи од Бога Оца. То учење је санкционисао II васељенски сабор у осмом члану Символа вере на коме су били представници целе Цркве. Током времена на Западу се почело јављати ново учење, најпре у Шпанији, да Свети Дух исходи и од Сина (латински филиус = син, кве = и). Такво учење је било осуђено и на Истоку и на Западу. Међутим, то учење се из Шпаније ширило по целој Западној цркви и почетком XI века, око 1014. године, у време папе Бенедикта VIII, а по настојању немачког цара Хенрика I, то учење је унето у Символ вере у Римокатоличкој цркви. То је изазвало огорчење на Истоку и у време цариградског патријарха Михаила Керуларија 1054. године, дошло је до раскола (поделе), и отцепљења Римокатоличке цркве од Источне православне цркве.

    О БЕЗГРЕШНОМ ЗАЧЕЂУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

    По учењу Цркве, грех који су починили наши прародитељи Адам и Ева у рају због чега су били од Бога кажњени, наследан је и сви се људи рађају са тим грехом. Крштењем се човек ослобађа тог греха. Само је Господ Исус Христос безгреигао зачет у утроби Пресвете Богородице на натприродан начин благодаћу Духа Светога. Православиа црква учи да је, сходно томе, и Пресвета Богородица која је рођена природним путем од Јоакима и Ане била подложна прародитељском наследном греху. У IX веку, опет у Шпанији, јавља се ново учење да је Пресвета Богородица, иако зачета природним путем, у утроби материној очишћена од прародитељског греха. У почетку било је противљења овом учењу па чак и званичне осуде. Међутим, ово учење је прихватио моћни језуитски ред у Римокатоличкој цркви и Папа Пије IX, својом папском булом од 8. децембра 1854. године прогласио је ово учење за догму: „ Утврђујемо да је учење које сматра даје преблажена Дјева Марија у првом тренутку свога зачећа, особитом благодаћу и повластицом свемогућег Бога, с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана од сваке мрље прародитељског греха — од Бога откривено и да зато сви верни морају чврсто и постојано веровати у то".

    О ПАПСКОЈ НЕПОГРЕШИВОСТИ

    По учењу Православне цркве Господ Христос је глава Цркве а епископи као наследници светих апостола управљају Црквом благодаћу Светога Духа. Римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава Цркве на небу а римски епископ — папа, као наследник на катедри апостола Петра који је био први апостол Христов, јесте видљива глава Цркве на земљи. Тако је, по њиховом учењу, папа намесник (заменик) Божји на земљи — (викариус Фили Деи = заменик Сина Божјег). Као такав он мора, разуме се, бити и непогрешив (као Бог). Ово учење је на Западу дуго трајало неозваничено. Папа Пије IX иа Ватиканском сабору 1870. године, овом учењу дао је снагу догмата и свечано га објавио: „Када римски папа говори са своје катедре (екс катедра тј. кад врши своју службу, као пастир и учитељ свих хришћана... када решава да ово или оно учење односно вере и морала треба да призна цела Црква; то он (папа) има ону непогрешивост којом је Спаситељ обдарио своју Цркву". Ово учење има противнике и наЗападу, а после поменутог Сабора један део верника није прихватио његове одлуке, него се издвојио од Римокатоличке цркве. То су старокатолици.

    О СВЕТИМ ТАЈНАМА

    Римокатоличка црква има и признаје седам Светих тајни као и Православна црква. Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква учи о механичком дејству благодати на онога над ким се Света тајна врши. По овом учењу Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на примаоца без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од њега да буде сарадник Духа Светога у примању благодати.

    ПАПСКЕ ИНД УЛГЕНЦИЈЕ

    По учењу Православне цркве, сваки човек има задатак да својим животом, вером и добрим делима узраста духовно до мере и висине свога Творца. Господ Христос је поставио врховни идеал: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески ". Одласком са овога света човек носи , само своја праведна дела која су његов једини капитал и са којима ће пред Богом дати одговор за прроживљени живот у овоме свету. Истина, Црква се моли за своје упокојене чланове да Бог буде према њима милостив и да им опрости грехе,али главни критеријум Божијег суда је човеков лични живот. Насупрот овом учењу, Римокатоличка црква учи да су поједини људи, као што су светитељи, па чак и сам Христос, својим животом и радом стекли веће заслуге него што су њима лично потребне. Те заслуге се чувају у ризници Цркве. Том ризницом рукује и руководи папа као поглавар Римске цркве. Она може из те ризнице, онима којим недостаје добрих дела, додати потребну ко личину и тај ће бити спасен и оправдан пред Богом. Тај вишак добрих дела је продаван за новац и настала је у Римској цркви права трговина. Од тога новца, папа Лав X је подигао велику цркву Светог Петра у Риму. Овој трговини и светогрђу у Цркви, први се успротивио Мартин Лутер и направио раскол у Римокатоличкој цркви одвојивши од ње велики део својих присталица (протестанти). Индулгенцијом (латински индулгенцнја = снисхођење, праштање, олакшање) опраштају се и потиру не само учињени греси већ и они који ће бити учињени. Индулгенција важи и за мртве и за живе чланове Цркве, тј. куповином индулгенција, живи сродници могу да откупе грехе својих умрлих сродника, који у овом животу то нису учинили. Када би овако учење било исправно, врло мало људи би се трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и заслужи вечни живот. Овакво учење је у потпуној супротности са древним учењем хришћанске цркве, које се задржало у Православној цркви.

    О ЧИСТИЛИШТУ

    По православном учењу душа после смрти излази пред Божји суд, где по својим заслугама добија место свога боравка — рај или пакао. После смрти, човек нема могућности да се покаје или да се поправи. Римокатоличка црква, међутим, учи да осим раја и пакла, постоји чистилиште (латински пургаторијум). То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да иду у рај ннти смртно згрешиле за одлазак у пакао. Оне одлазе у чистилиште да се чисте од својих грехова и да ту проведу онолико времена колико је потребно за њихово очишћење. Због тога су важне индулгенције. Уколико живи сродници откупе из ризнице Римокатоличке цркве потребну меру добрих дела за умрлог, он ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.

    Општи и кратак коментар свих ових учења и новотарија Римокатоличке цркве био би, да су сва она последица склоности западног човека да све решава разумом уздајући се у његову свемоћ, па чак и у најсуптилнијим питањима теологије која се могу појмити само дубоком вером. Дебеле засторе тајии, Бог разоткрива испред очију оних, који су цео свој живот посветили Њему, код кога су кључеви и одгонетке свих загонетки, које голицају обичну људску радозналост.

  3. #3
    Pomaze Bog.

    Hvala puno na tekstu. Veoma sam negativno iznenadjen o Rimokatolickoj crkvi. I mnogo sam sada ponosniji o mojoj religiji posle procitanog teksta.

    Samo ako mozete jos malo detaljnije objasniti o Svetim tajnama i razlike u pristupu ili gledanju.

    Hvala jos jednom, sajt je predivan!

    Mir Boziji :-)

  4. #4
    Zdravo Zobli. Zovem se Goran, i ja zivim u Americi, u Virdziniji. Razumem tvoju situaciju, posto sam i ja bio u njoj. Ljudi su me pitali ista pitanja kao sto pitaju i tebe, a ja nisam znao kako da odgovorim. Vecina Amerikanaca, a pogotovo u drzavama gde ti i ja zivimo su protestanti koji ne znaju nista o Pravoslavlju, a Katolicizam je na losem glasu. Siguran sam da tekstovi koje su ti drugi clanovi foruma predlozili da procitas mogu da pomognu, ali sam i svestan da su mozda preopsirni a i zahtevaju veliko predznanje o crkvenom ucenju, da bi u potpunosti bili razumni. Zato cu ja da probam da ti najprostijim recima objasnim sustu sustinu i razlike izmedju Pravoslavlja, Katolicizma i Protestantizma. Ovako

    Kako je osnovana prva Crkva?

    Prva Hriscanska Crkva je osnovana od samog Boga Isusa Hrista i njegovih ucenika, tj Svetih Apostola. To se desilo na dan Duhova (Pentakost) pedeset dana posle vaskrsnuca. Bog je obecao da ce uvek biti sa Crkvom (procitaj Mateja 28:10) sto znaci da Crkva ne moze da prestane da postoji. Bog je takodje rekao da ce poslati Duha Svetoga, da bude pomocnik Apostolima i da ih uvek vodi u istinu! (sto znaci da sve sto ljudi iz crkve odluce, u stvari je odluceno od Boga a ne od samih ljudi, jer su oni vodjeni Duhom Svetim). U Svetom Pismu (Bibliji) mi mozemo vec da procitamo da su apostoli koristili pomoc Svetog Duha. Prvo su uz pomoc Svetog Duha izabrali dvanaestog Apostola Mateju umesto Jude koji je Izdao Isusa a potom izvrsio samoubistvo, a kasnije, na saboru u Jerusalimu su pozvali Svetog Duha da im pomogne da donesu pravu odluku, kada su odlucili da Hriscani ne treba da se obrezuju. Sve to mozes da nadjes u Svetom Pismu u Delima Apostolskim. E sad, zasto je to bitno... bitno je zato sto je Isus Hrist osnovao JEDNU crkvu, a ne 25000 crkava koliko ih danas ima u Americi, i Sveti Duh zivi u toj jednoj crkvi koja da ponovim ne moze da prestane da postoji, jer je takoo becao Bog Isus Hrist!

    Gde je ta Crkva danas?

    U prvih 1000 godina Hriscanstva, postojala je samo jedna crkva koju ljudi danas zovu nedeljiva crkva. Kada got bi lideri crkve (vladike) imali nedoumica ili nekih nejasnoca, po instrukciji koje nam je dao Isus Hrist, sazvao bi se sabor koji bi raspravljao o problemima, pozvao bi se Sveti Duh i donela bi se odluka, i tako bi se sva lazna ucenja odbacila. U prvih 1000 godina bilo je 7 sabora. Meni nije poznato koje tacno odluke su donosene, znam samo da se na Prvom Saboru odbacilo pogresno ucenje coveka koji se zvao Arije i koji nije verovao u Sveto Trojstvo, a na sedmom saboru se raspravljalo o upotrebi ikona. Ali sve ostalo sto Pravoslavlje i danas praktikuje je zasnovano na odlukama tih sabora i slicnih skupova. Na primer Sveto Pismo, Krst kao simbol Hriscanstva, datumi kada se slave Vaskrs i Bozic, verovanje u svetitelje...

    A kako je ta nerazdeljiva crkva bila organizovana?

    Ceo Hriscanski svet (uglavnom na prostoru Rimskog Carstva) je bio raspodeljen u 5 delova ili kako mi to danas zovemo Eparsija. Na celu svake Eparsije je bio Patrijarh. Centri Eparsija su bili u gradovima 1)Antiok, 2)Jerusalim 3)Konstantinopilj 4)Aleksandrija u Egiptu 5)Rim Na celu svake patrijarsije je bio Patrijarh a svi Patrijarsi su bili podjednaki. Ni jedan patrijarh nije bio vrhovni,nego su svi bili podjednaki!

    Sta se desilo 1054 godine i zasto?

    Pre nego sto se Crkva podelila, podelilo se i Rimsko carstvo na Zapadno i Istocno. Zapadno carstvo je bilo bogatije i vojno mocnije. Rimski Patrijarh (Rimski Papa) uvidevsi da ima mnogo vise novca i da je vojno mocan, zatrazio je da ga 4 preostala Patrijarha koja su uvek bila jednaka sa njim i medju sobom, priznaju za jednog glavnog. Oni su odbili i tako se Hriscanstvo podelilo na Pravoslavlje i Katolicizam (nije se podelilo, nego su Katolici napustili crkvu koju je Isus Hrist osnovao). Kao povod za svadju je i razlicitio vidjene Svetog Duha... Pravoslavni veruju da Sveti duh prositice od Oca, a katolici veruju da proistice od Oca i Sina. (potrebno je opsirnije znanje iz veronauke da bi se razlike i vaznost ovoga razumele)

    Sta se desilo posle toga?

    I dok su pravoslavni ostali isti, ne izmenivsi nista, katolici su poceli da menjaju veru. Tako je dodato i promenjeno puno toga, kao sto je cistiliste, njihov stav o Bogorodici Mariji je promenjen, takodje su poceli da veruju da Sveti Duh zivi u Papi, vernici su mogli da plate novcem da im se gresi oproste, mogloje da se plati i za grehe koji ce tek pociniti, uveden je celibat (katolicki popne sme da se ozeni)... a sa druge strane, i brojna zlodela je Katolicka Crkva ucinila u ime gospodnje.. Palili su vestice, palili su naucnike koji su govorili da zemlja nije ravna, ubijali su Indijance u Juznoj Americi u ime Isusa Hrista....

    Sta je posledica?

    Posledica je reformacija crkve! Martin Luter je uvideo da katolicka crkva nije crkva Boga i umesto da se vrati Pravoslavlju, on je osnovao novu crkvu (sektu)! A kasnije je i ta crkva podeljena i crkve se dele svaki dan, tako da danas postoji oko 25-30 hiljada sekti u svetu!

    Sta protestanti veruju o Prvoj Crkvi osnovanoj na Pentakost?

    Pripadnici Protestantskih crkava uglavnom veruju da je Crkva osnovana od Boga i Apostola na Pentakost, u nekom trenutku u istoriji otpala od Boga i da joj je bila potrebna reformacija. Mi Pravoslavni znamo da to nije moguce jer je sam Bog Isus Hrist rekao da ce On uvek biti sa Svojom Crkvom. Uglavnom sve sekte veruju da je bas njihova sekta pravi naslednik te Prve Crkve, ne uzimajuci u obzir da i ostalih 30000 sekti imaju iste argumente kao i oni.

    Zasto se svakodnevno pojavljuju nove crkve/sekte?

    Ono o cemu vecina protestanata ne razmislja je cinjenica da je Crkva starija od Svetog Pisma, to jest da je upravo Crkva ta koja je Sveto Pismo sastavila. Zbog toga, logicno je da je crkva ta koja najbolje i ume da protumaci poruku i objasni narodu sta tekstovi u Bibliji znace. Svi protestanti tumace Bibliju licno i na osnovu njihovog licnog shvatanja Svetog Pisma oni i veruju. Oni koriste sveto Pismo da sude crkvi, sto je apsurd. Cak nam i samo Sveto Pismo govori da je licno tumacenje Spisa pogresno. To se moze procitati u poslanicama Svetog Apostola Petra, a postoji jos jedna Biblijska prica koje se secam a ne mogu ti tacno reci gde se moze procitati jer sam zaboravio. To je prica o Etiopljaninu koji cita Sveto Jevandjelje. Kada je Etiopljaninu prisao Apostol i pitao ga da li razume to sto cita, Etiopljanin je odgovorio da je njemu nemoguce da razume zato sto nije bilo nikoga kobi ga poducio. Drugim recima, kada mi sami tumacimo Bibliju, mi u stvari samo pogadjamo pravo znacenje poruke, a samo kada nas Crkva uci, e onda smo sigurni da je to jedina tacna interpretacija. Sve protestantske crkve/sekte su upravo zasnovane na necijem licnom razumevanju Biblije. Prvi je bio Martin Luter, a njega su sledili mnogi drugi, tako da je danas poznat osnivac svake od protestantskih crkava, po imenu i prezimenu,a samo nekoliko Crkava kao sto su Pravoslavna i Katolicka tvrde da su osnovane od gospoda Isusa Hrista i Svetih Apostola. Tako su Protestanti, vodjeni idejom da je Crkva otpala od Boga i da se crkva nekako iskvarila odbacili svetu tradiciju crkve i sve ono sto je Crkva odlucila u prvih 1000 godina na saborima. Zato oni nemaju ni Krst kao simbol hriscanstva, niti se krste, niti koriste tamjan, niti svetitelje ni ikone. Njihovo shvatanje o Svetom Pricescu je drugacije, nemaju svestenike, ne ispovedaju se...


    Nadam se da sam uspeo da objasnim sustinu. Svestan sam da je moje neznanje veliko i ako sam ista vazno izostavio, ili nesto pogresno napisao molim druge korisnike foruma da me isprave. Hvala. Zobli, ako imas bilo koje drugo pitanje ili ti nesto sto sam napisao nije jasno, ti slobodno pitaj. Hvala na citanju.

  5. #5
    +!
    Quote Originally Posted by GoranT View Post
    Ceo Hriscanski svet (uglavnom na prostoru Rimskog Carstva) je bio raspodeljen u 5 delova ili kako mi to danas zovemo Eparsija. Na celu svake Eparsije je bio Patrijarh. Centri Eparsija su bili u gradovima 1)Antiok, 2)Jerusalim 3)Konstantinopilj 4)Aleksandrija u Egiptu 5)Rim Na celu svake patrijarsije je bio Patrijarh a svi Patrijarsi su bili podjednaki. Ni jedan patrijarh nije bio vrhovni,nego su svi bili podjednaki!
    - Ako je tako, zašto se u sv. Liturgiji molilo za rimskoga biskupa (Papu)?

    http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=2063&lang=srl
    O neposrednim posledicama bacanja anateme govori pismo patrijarha Mihaila Kirularija upućeno antiohijskom patrijarhu Petu, u kome ga prekoreva, kao i aleksandrijskog i jerusalimskog patrijarha, što i dalje u diptihu na bogosluženju pominju papinoime:“To je nerazumljiva nemarnost. Izvesno je da od vremenaŠestog vaseljenskog sabora i za sva buduća vremena, papino ime je izbačeno iz pomenika naših crkava“.

  6. Quote Originally Posted by utopija View Post
    +!


    - Ako je tako, zašto se u sv. Liturgiji molilo za rimskoga biskupa (Papu)?

    http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=2063&lang=srl
    O neposrednim posledicama bacanja anateme govori pismo patrijarha Mihaila Kirularija upućeno antiohijskom patrijarhu Petu, u kome ga prekoreva, kao i aleksandrijskog i jerusalimskog patrijarha, što i dalje u diptihu na bogosluženju pominju papinoime:“To je nerazumljiva nemarnost. Izvesno je da od vremenaŠestog vaseljenskog sabora i za sva buduća vremena, papino ime je izbačeno iz pomenika naših crkava“.
    Помаже Бог, поштовани пријатељу!

    - Пет патријархата

    У Цркви Христовој пре "Великог раскола" (1054. година) постојало је пет патријархата, које је свети цар Јустинијан називао Пет чула васељене. (Рим, Константинопољ, Александрија, Јерусалим, Антиохија)

    У Св. Литургији се није помињало име само и искључиво римског папе, већ и александријског папе, константинопољског патријарха, јерусалимског патријарха и антиохијског патријарха, међусобно једнаких. Који су припадали истој заједници и исповедали исту веру у Господа нашег Исуса Христа.

    Римокатолици тврде да је папа од најранијег доба уживао првенство. То је утолико тачно што је уживао првенство међу једнакима (primus unter pares), али не и апсолутно првенство (тј. првенство по власти).

    Римокатолички теолози тврде, а римокатолички верници верују да је папско првенство засновано и посведочено Библијом. Када је Господ наш Исус Христос запитао своје апостоле шта они мисле ко је Он, импулсивни апостол Петар је одговорио: ти си Христос Син Бога живога (Св. Матеј 16:16). На то му је Христос одговорио: …благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тијело и крв нијесу теби то јавили, него Отац мој који је на небесима. (Св. Матеј 16:17-18)

    Православно богословље учи и тврди да је вера да је Христос Син Бога живога камен на коме је саграђена Црква. Цркве нису и не могу бити грађене на људским бићима, већ на вери. Апостол Петар је ту и такву веру изразио. Православни хришћани кадгод приступају да приме свето причешће изговарају наглас молитву која почиње речима: Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога Живога који си дошао на свет да спасеш све грешнике… Без вере да је Христос Син Божији не би могло постојати хришћанство ни хришћанска Црква, а без папе је то могуће.

    Даље римокатолички теолози наводе као доказ папског првенста речи Христове прибележене у јеванђељу по светом Матеју 16:19: И даћу ти кључеве од царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; а што разријешиш на земљи биће разријешено на небесима. На овоме стиху римокатолици заснивају своју догму о примату папе. И да је Господ Исус Христос дао кључеве царства небеског само апостолу Петру, онда би се можда то могло прихватити. Али није! Исто то што је рекао апостолу Петру, рекао је и осталим апостолима, и њима је обећао дати кључеве царства небеског, и дао им је власт да разрешавају, односно опраштају грехе. Ко не верује нека прочита у јеванђељу по светом Матеју 18:18 а у јеванђељу по светом Јовану 20:22-23.

    Свето писмо не даје подлоге за догму о папском примату, а историја нам открива праве разлоге за појаву и извор идеје о првенству папе.

    Рим је у доба настајања хришћанства био престоница велике и моћне римске империје која је обухватала велики део света. У Рим су довођени стотине ако не и хиљаде хришћана из свих делова империје и у Риму су мученички умирали. И апостол Петар је пострадао у Риму. Хришћани у том граду су неустрашиво вршили хришћанска богослужења у подземним богомољама познатим као катакомбе. Све ово објашњава зашто је патријарх Рима, папа, био веома цењен од остала четири патријарха и хришћана уопште.

    Римокатолички теолози заснивају догму о примату и на тврђењу да је апостол Петар био први патријарх Рима, односно папа. То само по себи - чак и ако је тачно – не оправдава захтев за папско првенство. Свети Иринеј Лионски, један од отаца ране Цркве, у свом делу "Против јереси" наводи податак да је први римски епископ (папа) био Лин. Блажени Апостоли, оснивајући и устројавајући цркве, предали су службу Лину. О том Лину, Павле говори у Посланицама Тимотеју. За њим следи Анаклит, после њега на трећем месту од Апостола добија епископство Климент... ("Против јереси", књига III; глава II) Редослед помињања пет патријараха древне хришћанске цркве почињао је са римским папом, а на другом месту је био цариградски патријарх, иако је та патријаршија последња по постанку. То је зато што је и Цариград био престоница Источне римске империје. После тога долазе по реду патријарси Александрије, Јерусалима и Антиохије.

    Да политички разлози нису били пресудни, првенство би имао патријарх Јерусалима. Наш Господ Исус Христос је био оваплоћен (рођен) у Витлејему јудејском. Своју спасоносну мисију је обављао на територији Јудеје, Самарије и Галилеје. Разапет је и васкрсао је у Јерусалиму, а Он је за хришћанство и хришћане свакако важнији него апостол Петар.

    Христови апостоли су рођени и одгајени на територији Истока, у Јудеји, Самарији и Галилеји. Први хришћани су настали у Јерусалиму. Први хришћански мученици, почев са архиђаконом Стефаном, пострадали су у Јерусалиму, а не у Риму. Први апостолски сабор одржан је у Јерусалиму (Дела апостолска 15:5-21). Апостол Јаков, патријарх јерусалимски, а не апостол Петар, председавао је на сабору. Апостол Петар је само обавестио сабор о покрштавању незнабожаца и на сабору је расправљано да ли је потребно незнабошце који су се крстили и обрезати. Апостол Јаков је предложио а апостолски сабор прихватио и одредио да се незнабошци који прелазе у хришћанство само крсте а не и обрезују (Дела апостолска 15:19-20).

    Седам васељенских сабора одржаних у периоду 325-787, на којима су формулисане догме и канони хришћанске Цркве, одржани су на Истоку а не на Западу, не у Риму, већ у Никеји, Цариграду, Ефесу и Халкидону. Сабору су присуствовали делегати из свих патријаршија Неподељене хришћанске Цркве, укључујући и римске, и учесници на саборима а не папа су формулисали догме и каноне хришћанске Цркве. Одлуке Васељенских сабора су биле обавезне за све хришћане, сем оних који су прихватали и следовали учења јеретика.

    У Шпанији је у шестом и седмом веку Никео-Цариградском Символу вере била додата реч филиокве. Овај додатак, који је убачен да се нагласи Христово божанство у односу на варваре завојеваче - који су били аријевци - имао је веома тешке последице у будућој историји Цркве, то је водило заоштравању односа између Римске патријаршије и преостале 4 патријаршије на Истоку. (Рим је нешто касније прихватио овај додатак под утицајем Франака и Германа, првобитно се супротстављајући овој измени)

    Сукоб између Истока и Запада није био само због мисије међу Словенима. Он је имао дубље корене у улози коју су требало да одиграју франачки и немачки владари у Западној Европи и у Западној Цркви.
    На Божић 800-те године римски папа је крунисао за цара Карла Великог. Овај нови владар већ је био послао папи Андријану I своје Каролиншке књиге (Libri Carolini). Разлог да Карло Велики нападне Источну цркву био је то што је то био једини начин да се дискредитује император Истока, да би он - Карло - могао да буде признат као једини владар хришћанства. У својој визији о новом Светом Римском царству, Карло Велики је желео да у њега укључи целокупан исток и целокупан Запад.
    Папа Лав III је 808. године реаговао на оптужбе Карла Великог против Истока на тај начин што је угравирао Символ вере без "филиокве" на сребрне табле на вратима цркве светог Петра.

    Мада је Карло Велики покушао да своју власт утврди над целокупним хришћанством, он у томе није успео. Римске папе су почеле да своју црквену власт шире над целим Западом. Моћне папе, као што је био Никола I (858-867), наметнуле су своју власт свим епископима на Западу, обуздавајући утицај световних власти и децентрализацију којој су били наклоњени локални митрополити. У овом процесу папе су се служиле, као помоћним средством, Лажним декреталијама (нпр. 'Псевдоисидорове декреталије', 'Грацијанов кодекс'), документима за које су тврдили да су писма најранијих папа, а у ствари су то били франачки фалсификати из деветог века. Овоме треба додати такозвану Константинову даровницу, која је направила познати утицај. У њој се тврдило како је цар Константин, у четвртом веку, дао извесна овлашћења и привилегије римским епископима, укључујући и световну контролу над територијама око Рима, које су доцније биле назване папска држава.

    Нажалост, на Западу је постепено преовладало "филиокве", иако се неколицина римских епископа жестоко противила овој новотарији и неправилности, дошло је до тога да кардинал Хумберт оптужи Цариград због "изостављања" филиокве из Символа Вере.

    Римски епископ (Папа) се више не помиње на Св. Литургији, јер је престао да исповеда веру преостале четири патријаршије (апостолску и светоотачку) и више није члан заједнице православних цркава, на то је скренуо пажњу патријарх цариградски Михаило својим писмом.

    Али се зато врши молитвени помен за: "Заблуделе од Православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине: нехришћане просвети да би Те познали, грешнике приведи покајању..." (Акатист Исусу Сладчајшем). Православна црква упућује молитве за "све" и "сва".

    Све најбоље!
    Last edited by Маринковић; 11-22-2012 at 11:44 AM.
    † Шири Православље †

  7. Апостолска Црква је, према својој структури и самоизражавању, Саборна Црква. Сабор као највише представништво свих чланова Цркве остварује начело њеног јединства. Већ у апостолска времена различитост у неким питањима која су се тицала мисионарства међу паганима није бар решен једним гласом Апостола Петра, већ је одлучио сабор. Карактеристично је да је на првом Апостолском сабору у Јерусалиму председавао епископ Јаков, а не апостол Петар, и Јаков је у завршном говору извео закључке Сабора. Сам карактер Апостолског сабора сведочи о томе да је у древној Цркви саборна одлука стајала изнад ауторитета било кога апостола. Да је у древној цркви постојало начело еклисиолошког монархизма – примат безгрешног. по делима вође, онда би идеја сабора као таквог била непотребна и бесмислена: за сва питања догматског и моралног карактера било би довољно обратити се римском папи – “епископу епископа, намеснику Христа на земљи”. Окитивши римског папу натчовечанским особинама безгрешности у делима вере и морала, римокатолици не могу да објасне противуречности у папским булама и појаве, као што су одрицање од Христа једног од папа (касније се покајао и постао мученик) и како је папа Хонорије примио монофизитску јерес (због чега је био осуђен на Шестом Васељенском сабору). Црква не познаје “интелектуалну безгрешност” која би зависила од чина и места живљења. Дух Свети сведочи кроз уста пророка Давида, да је сваки човек лаж (Пс 115, 2). У свој пуноћи истину је изразила Васељенска црква у њеном саборном јединству. Другим речима, чистота вере је у јединству љубави.
    Филиокве је са догматске тачке гледишта јерес (два исхођења Духа Светог), а са еклисиолошке – то је нарушавање саборног јединства; са моралне -манифестовање духа гордости. Символ вере је био утврђен на Првом и Другом сабору као чврста основа хришћанског вероучења. Васељенски сабори су забранили да се мења, скраћује Символ вере или уноси у њега неки додатак. Римска црква је направила грех против васељенског јединства изменивши Символ вере и самим тим себе супротставила Саборној цркви.
    Провинцијализам се види у томе да део ставља себе изнад целине, на пример: провинција иступа у име читаве државе. Римски патријархат је једностраним актом догматског диктата ставио своје одлуке изнад одлука Васељенских сабора и од начела љубави прешао на начело вођства.
    У свом историјском бићу римокатолицизам врши сталну модернизацију саме Римокатоличке цркве, прилагођавајући је свету који се стално мења, његовој култури и идеологијама, идејама и укусима. Зато Католичка црква све више и више добија карактер утилитарне организације. Мистика се овде изрођава у естетизам, а аскетика се замењује доброчинством и социологијом.
    Last edited by Маринковић; 09-19-2011 at 11:35 AM.
    † Шири Православље †

  8. #8
    Logični problem koji se javlja kada pravoslavni vernici daju odgovor o razlikama je subjektivnost. Katolička crkva na pravoslavnu crkvu gledao kao na sestrinsku crkvu (bl. Ivan Pavao II : "Pravoslavna i katolička crkva su dva plućna krila kršćanstva"). Katolička crkva ne osporava istinitost i verodostojnost pravoslavne crkve. Dok pravoslavna crkva uporno to radi katoličkoj (smatra je za heretičku). U katoličkoj crkvi se redovno , svake godine, održavaju devetnice za jedinstvo kršćana. Na kraju krajeva, sam Isus je ostavio jednu crkvu -
    "Imam i drugih ovaca,
    koje nisu iz ovog ovčinjaka.
    I njih treba da dovedem
    i glas će moj čuti
    i bit će jedno stado,
    jedan pastir." (Iv 10,16)
    Malo pre abdikacije, sam papa Benedikt XVI je rekao da nema problema u razlikama,čak ni filiokve nije problem, samo je pitanje papinog primata ključno. Bogu hvala, papa Franjo na fantastičan način prikazuje šta znači papin primat.
    http://www.chastity.com/

    Kršćanski sajt za mlade

    "Tijelo je, zapravo, i samo ono,sposobno uciniti vidljivim ono sto je nevidljivo:duhovno i bozansko. Stvoreno je kako bi u vidljivu stvarnost svijeta prenijelo otajstvo skriveno od vjecnosti u Bogu te tako bilo njegovim znakom." bl. papa Ivan Pavao II.

  9. Помаже Бог!

    Quote Originally Posted by mikrofon View Post
    Katolička crkva na pravoslavnu crkvu gledao kao na sestrinsku crkvu (bl. Ivan Pavao II : "Pravoslavna i katolička crkva su dva plućna krila kršćanstva")
    Делимично бих се сложио да је данас став Римокатоличке цркве ка осталим хришћанским конфесијама блажи, али већ у ближој прошлости то није био случај. Тако је један блаженик Римокатоличке цркве у свом дневнику написао следеће редове: „Дух бизантизма је нешто тако грозно, да је само Свемогући и Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи.“ Овакве и још горе изјаве су произилазиле из пера људи који се данас сматрају великанима Римске цркве. Ваља признати да ни у временима највећих несугласица Римокатолици нису називали Православне јеретицима већ су, најчешће, користили термин "шизматици" (расколници). Тако Православна црква у Аустро-угарској монархији све до 19. века није називана правим именом већ су кориштени увредљиви називи: "Шизматичка црква", "Грконесједињена црква" и сл.

    U katoličkoj crkvi se redovno , svake godine, održavaju devetnice za jedinstvo kršćana.
    На почетку сваке Свете Литургије ђакон изговара следеће речи: За мир свега свијета, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо.

    Malo pre abdikacije, sam papa Benedikt XVI je rekao da nema problema u razlikama,čak ni filiokve nije problem, samo je pitanje papinog primata ključno. Bogu hvala, papa Franjo na fantastičan način prikazuje šta znači papin primat.
    Са православне тачке гледишта поред папског примата постоји већи број препрека ка јединству. Неке од њих су: Непогрешивост (незаблудивост) папе по питањима вере и морала, исхођење Светог Духа (филиокве), недостатак Епиклезе у Евхаристији, употреба бесквасног хлеба у Евхаристији, одвојено миропомазање од крштења, учење о конкомитанци, учење о трансубстанцији, учење ο ризници сувишних заслуга светих, из којег произилази учење ο индулгенцијама, учење о чистилишту (пургаторијуму) и лимбу, учење о безгрешном зачећу Богородице, учење о вазнесењу Богородице и друго.

    Римски епископи имају одређена права задобијена на Васељенским саборима али она су само почасног карактера. У Неподељеној цркви папа је имао титулу Први међу једнакима (Primus unter pares) али није имао могућност интервенције унутар осталих помесних цркава (Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска) тј. није имао примат по власти, већ примат по части. Тај примат проистиче из чињенице да је папа био епископ града који је био престоница, у оно време, велике и моћне империје. Када је Константинопољ постао престоница Источног Римског Царства патријарх тога града је добио иста права као и папа. О томе јасно говоре Други, Трећи и Четврти Васељенски сабори: "У свему се држећи одредаба Светих Отаца, одређујемо и закључујемо о посебним правилима најсветије цркве истог Цариграда, Новог Рима: јер су престолу Старог Рима Оци дали доста преимућстава, пошто је то био царски град. руководећи се истом побудом и стопедесет богољубазних епископа (т.ј. Други Васељенски Сабор) прописаше једнака права, најсветијем престолу новог Рима, праведно расудивши, да град, који је добио част да буде градом цара и државног вијећа и који има иста права као и стари царски Рим." Да политички разлози нису били пресудни, првенство би имао патријарх Јерусалима. Наш Господ Исус Христос је био оваплоћен (рођен) у Витлејему јудејском. Своју спасоносну мисију је обављао на територији Јудеје, Самарије и Галилеје. Разапет је и васкрсао је у Јерусалиму, а Он је за хришћанство и хришћане свакако важнији него апостол Петар. Дакле, издизање Рима и Константинопоља је било из политичких разлога, али било је уздизања градова и из духовних разлога: То се не тиче Рима, него Јерусалима, иако он није био главни град у држави, ни у већој области, али је био Мати Цркава, стога ево шта су о њему одредили сабори: "Пошто се је учврстио обичај и древно предање, да се поштује епископ који станује у Елији, нека му се одаје част уз чување достојанства, које припада митрополији." (7 Правило Првог Васељенског Сабора). Исто се говори и у 36 Правилу Шестог Васељенског Сабора. Елија јесте Јерусалим, који се тако назвао после последњег јеврејског устанка.

    Свако добро у Господу Исусу Христу!
    Ora et labora, Deus adest sine mora.

  10. #10
    Quote Originally Posted by Бенедикт View Post
    Помаже Бог!
    Тако је један блаженик Римокатоличке цркве у свом дневнику написао следеће редове: „Дух бизантизма је нешто тако грозно, да је само Свемогући и Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи.“ Овакве и још горе изјаве су произилазиле из пера људи који се данас сматрају великанима Римске цркве.
    Zamislite da vam neko napadne Svetog Savu. Uzme neku njegovu izjavu (sto je skoro nemoguce jer je ziveo pre cca 1000 godina) , izvuce iz konteksta i predstavi ga kao najvece zlo. kardinal Stepinac je za crkvu u Hrvata isto ono sto i Sveti Sava za pravoslavce. Zapravo,da Stepinac nije zrtvovao zivot, danas bi Hrvati bili heretici za Rim i papu.

    Cela izjava bl. kardinala Stepinca glasi:
    "Iz svega se našeg zajedničkog života sa Srbima vidi da će se Jugoslavija raspasti. Sa ovako pokvarenim tipovima nije hrvatski narod imao posla. Nije nikakvo čudo da akcija hrvatskih nacionalista (ustaša, nap. D.D.) sve više raste, a šanse HSS padaju. Ali iz cijelog ovog čina tj. državnog udara opet izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva svijeta koji se nikad ne će ujediniti dok je jednog od njih u životu. Duh bizantizma je nešto tako grozno, da je samo Svemogući i Sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi. Za nas je to nešto nepojmljivo, da se ugovori i obaveze kidaju bez ikakvih skrupula". 12.9.1940.

    Što se tiče ostalih ljudi, velikama katoličke crkve koji su imali ovakve i još gore izjave, zamolio bih za imena.
    http://www.chastity.com/

    Kršćanski sajt za mlade

    "Tijelo je, zapravo, i samo ono,sposobno uciniti vidljivim ono sto je nevidljivo:duhovno i bozansko. Stvoreno je kako bi u vidljivu stvarnost svijeta prenijelo otajstvo skriveno od vjecnosti u Bogu te tako bilo njegovim znakom." bl. papa Ivan Pavao II.

Page 1 of 2 12 LastLast

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •